Tri tipa dečjeg temperamenta

Najveća dobit od cele priče o tri tipa temperamenta deteta je informacija da je prirodno da se dete od rođenja ponaša na određen način bez obzira na okolnosti i ponašanje roditelja. To govori da su neke tendencije u ponašanju urođene, a ne rezultat loših vaspitnih postupaka roditelja ili ličnosti deteta. Ukoliko dobro upoznaju i shvate temperament svog deteta roditelji prestaju da se bore protiv takvog načina reagovanja već ga prihvataju i rade u okviru detetove jedinstvene ličnosti i njegovog načina reagovanja, što će svakako dati dobre rezultate. A najbolji mogući rezultat je optimalan razvoj deteta. Zadovoljstvo roditelja se tada  stalno uvećava, jer on vidi da mu dete lepo napreduje. Izmena temperamenta kod dece nije moguća, ali se saradnjom sa detetom mogu izgraditi dobri, konstruktivni načini reagovanja na ljude, situacije i ostale stvari koje nas okružuju.

Deca se rađaju sa određenim načinom reagovanja na svet oko sebe, stvari i ljude u njemu. Ovaj tipičan način reagovanja koji je urođen, naziva se temperament. Imaju ga naravno i odrasli, ali kod odraslih jedinki temperament i životno iskustvo su isprepletani, a rezultat tog međudejstva se naziva ličnost. Temperament se tokom života donekle može obilkovati iskustvom međutim, kod dece mi ga vidimo u svom “njasirovijem”, neobrađenom obliku.

Temperament se počeo ispitivati tek 1950. godine, a prvi ga istražuju Aleksandar Tomas, Stela Čes i saradnici. U Njujorškoj longitudinalnoj studiji (Thomas and Chess, 1997) došli su do saznanja o kojima ćemo ovde govoriti. Longitudinalna studija je takav metod istraživanja u psihologiji koji podrazumeva da se isti subjekti, čije se određene osobine ispituju, posmatraju kroz vreme. Nekad to znači i desetine godina. Ovaj tip istraživanja je teško izvodljiv, ali daje vrlo pouzdane rezultate. Oni su pronašli devet vrsta temperamenata, devet crta koje su urođene, snažno utiču na razvoj deteta i kasnije na ponašanje odraslog čoveka. Posmatrali su dečije reakcije u različitim svakodnevnim situacijama i tako bili u stanju da uoče ove vrste temperamenata. Pokazuje se da temperament deteta utiče na njegovo napredovanje i zdravlje. Iz iskustva znamo da postoje deca koja su veći izazov za roditelje i vaspitače i ona koja relativno lako prihvataju vaspitne uticaje i da ovo teže ili lakše “izlaženje na kraj” sa nekom decom počinje od samog rođenja. Pažljivim poručavanjem, ovi istraživači su došli do zaključka da ima devet crta koje posle daju tri tipa dečijih temperamenata, a tipovi su: “Teška, aktivna i impulsivna”, “Laka deca” i “Oprezna deca, sporo pokretljiva”. Ove crte karaktera mogu biti blago ili snažno izražene jer je u pitanju kontinuum. Devet crta temperamenta koje kombinacijom čine tri tipa deteta su:

1. Aktivitet: pokazuje nivo aktivnosti deteta. Na jednoj strani kontinuuma je dete koje mirno sedi, ne pomera se puno i bavi se nekom aktivnošću a na drugoj dete koje je motorno jako aktivno, pomera se: ustaje, seda, šeta i “vrti se”. Nešto uvek ima u rukama, ostavlja to uzima nešto drugo, ispituje predmete.
2. Ritmičnost: pokazuje ritam deteta u ishrani i spavanju. Opet su na jednom ekstremu deca koja imaju ujednačen ritam spavanja i hranjenja, od početka njihov organizam lako uspostavlja ritam ili je obratno. Dete neredovno spava u različita vremena i različite dužine je san, ne jede uvek u određeno vreme (što ne znači da ne  jede dobro). Ponovo napominjemo da se ova sklonost ritmu vidi već od rođenja.
3. Povlačenje/pristupačnost: kako se deca ponašaju sa strancima, da li za njih “nema stranaca” ili pokušavaju da se sklone, stide se.
4. Adaptibilnost: Deca koja podnose da im se rutina prekida i ona kojima to jako smeta.
5. Intenzivnost reakcija: govori o tome koliko su intenzivne reakcije deteta, tu se misli i na pozitivne i negativne situacije. Može reagovati burno u jednom ekstremu i smireno u drugom.
6. Kvalitet raspoloženja (“Mood”): ovde se prepoznaje pretežno pozitivno ili pretežno negativno raspoloženje, tačnije negativan ili pozitivan pristup situacijama. Ovde takođe spada i procena da li dete često menja raspoloženja ili je stabilno u raspoloženjima.
7. Ometanje (Distractibility): odnosi se na to koliko dugo dete može da isključi ostale stimuluse i posveti se nekoj aktivnosti i koliko lako ga ometaju i od aktivnosti odvraćaju dešavanja u okolini.
8. Upornost i obim pažnje: crta koja se odnosi na to da li dete lako odustaje od aktivnosti kojom se zabavlja i koliko ima razvijenu sposobnost da isključi spoljašnju stimulaciju i posveti se zadatku koji obavlja.  Da li menja aktivnosti ili se neko vreme posvećuje jednoj izabranoj.
9. Čulni prag osetljivosti: crta koja se odnosi na osetljivost čula, na to koliko detetu smetaju podražaji koji dolaze putem čula: oka, uha, dodira, mirisa, čula toplote ili hladnoće i drugo. Ovde na jednom ekstremu dete ne reaguje kada je jako svetlo, suviše toplo, hladno ili bučna okolina. Na drugom kraju kontinuuma  detetu sve ili neke od ovih stimulacija smetaju i burno reaguje.

Možete sad izvršiti sami porcenu svog deta tako što ćete svaku ovu crtu oceniti sa ocenom od jedan do deset. Niski skorovi bi išli u prilog tome da imate “Oprezno, sporo pokretljivo dete” (do oko 26 bodova), skorovi oko sredine (od oko 36 do 62) bi vaše dete svrstavali u grupu “Lako dete” i na kraju visoki skorovi (od oko 63 do 90) svrstali bi vaše dete u kategoriju “Teške, aktivne, impulsivne dece”. Naravno ovo nije prava psihološka procena, ali može poslužiti za orijentaciju. Za pravu procenu tebalo bi posetiti stručnjaka. Obično se prilikom ispitivanja pokaže da dete ima zastupljenu svaku od ovih crta, ali jedna uvek naročito dominira i prema tome se određuje tip detetovog temperamenta. Opet, treba voditi računa da ni jedna tipologija u psihologiji nije isključiva pa ni ova i da ima dosta mešovitih tipova.

 Sada sledi prikaz kako se ponaša i reaguje koji tip deteta:

“Oprezna deca, sporo pokretljiva” to su deca koja su relativno neaktivna ali i nervoznijeg opšteg raspoloženja, imaju tendenciju da reaguju povlačenjem i da teško prihvataju promene. Međutim vremenom, ako se sa izlagenjem novog stimuluca ne prestaje oni se zagrevaju za novonastale situacije i dobro ih prihvataju. U ovom slučaju uspostavljanje rutina i pridržavanje istih kao i ostavljanje detetu dovoljno vremena da se prilagodi novim odnosima i situacijama je neophodno da bi se razvila nezavisnost deteta.

“Laka ili fleksibilna deca” su generalno smirena, pretežno srećnog raspoloženja, ritmična u navikama hranjenja i spavanja, lako se adaptiraju na promene i ne uzbuđuju se lako. Roditelji treba da iniciraju komunikaciju sa ovakvom decom jer oni se neće žaliti na svoje frustracije i nezadovoljstva i moraće se potruditi da “izvuku” informacije od deteta. Ovo je jako važno zbog razvoja komunikacije sa detetom i ojačavanja odnosa sa detetom. To je i jedini način da se sazna šta dete misli i oseća.

“Teška, aktivna, impulsivna deca” su često impulsivna, nemaju ritam u navikama spavanja i hranjenja, plaše se stranaca i lako se uzbude ukoliko ima buke i druge čulne stimulacije, uopšte oni reaguju čim se nešto oko njih dešava. Napeta su i imaju intenzivne, snažne rekacije i na pozitivne i negativne događaje. Ovakvoj deci treba obezbediti mesta u kući ili na otvorenom za njihovu vrtoglavu igru i pažnjenje energije i treba im dati slobodu biranja kad god je to moguće da bi se smanjila nervoza usled frustracije. Promene ljudi, mesta i stvari treba pažljivo izvoditi uz pripreme i najavu ako je moguće.

Otprilike 65% dece spadaja u neku od ovih kategorija,  40% se smatra lakom i fleksibilnom decom,  10 % teško aktivnom i impulsivnom a 15 % deca koja se sporo pokreću, oprezna.  Drugih 35% dece su kombinovani tipovi.

Ako razumemo ove tipove temperamenata mi ćemo svoja roditeljska očekivanja, ciljeve i zahteve kao i disciplinske postupke prilagođavati detetu i njegovim potrebama. Ako znamo da je temperament urođen mi ćemo drugačije tumačiti detinje reakcije i razloge zbog kojih se deca ponašaju na određeni način. Na primer, ako se naše dete bacaka u samousluzi, ljutito zbog toga što mu nismo kupili igračku a prijateljičino ne, lakše ćemo to prihvatiti ako znamo da se tepmerament ta dva deteta  razlikuje. Dakle, znaćemo da nam dete nije bezobrazno nego odveć burno reaguje, pa ćemo se tome prilagoditi primenjujući naš odabrani vaspitni postupak. Znanje o temperamentu pomaže i da razumemo i predvidimo dečije reakcije i blagovremeno reagujemo. Ako znamo da će dete burno reagovati na uskraćivanje igračke možemo ga unapred pripremiti da idemo samo da gledamo da nećemo ništa kupovati. Temperament nije opravdanje za neprihvatljivo ponašanje deteta, ali daje uvid u to šta se dešava i priliku da odaberemo usmerenje sa koje strane da priđemo problemu. Znanja o tome šta se dešava daju mogućnost da radimo sa onime čime raspolažemo (a to su detetove osobine i načini reagovanja) zajedno sa detetom, a ne da pokušavamo promeniti nepromenljivo. Treba se uzdražati od etiketiranja deteta, tipa “plačljivko”, “lenština”, “kmeza”, “ljutko” jer deca to razumeju i mogu da poveruju da su stvarno takva bez mogućnosti promene. Ovo nije tačno, modifikovanje načina reagovanja dece je moguće uz rad sa roditeljima, odnosno dečije reakcije mogu se oblikovati i to mogu da urade  jedino odrasli. Postoji jedan prirodan razvoj deteta i roditelj treba da prepozna pravac tog razvoja i detetove osobine, a onda ga podstiče prilagođavajući i svoje ponašanje, ali i okolinu. Ovo ne znači da dete usmerava proces vaspitanja, jer se okolina prilagođava samo dok to koristi razvoju deteta. Granice su nužne i treba ih postavljati svakom tipu deteta, one treba da budu jasne, čvrste i dosledne (uvek da važe) da bi dete razvilo samokontrolu. Ne treba pomešati prepoznavanje i podsticanje razvoja deteta u okviru temperamenta i popuštanje detetu u svakom smislu. Komunikacija sa detetom je jako važna. Treba uvek objašnjavati postupke, ponavljati objašnjenja, govoriti o motivima svojih akcija i zabrana (zašto to radimo) i slušati detetovo mišljenje. Treba podsticati timski rad i zajedničko donošenje odluka međutim, neke stvari nisu za pregovore već su stvar odluke roditelja.

Temperament je nešto što se proteže od detinjstva pa do odraslog doba i ceo život, kažu Tomas i Čes. Važno je da roditelj sazna što više o svom temperamentu, jer u porodici su svi u interakciji – svako na svakog utiče. Ovo je posebno bitno jer dolazi do sukoba temperamenata deteta i roditelja i u tim situacijama očekivano je da roditelj menja svoj način ponašanja, da se on adaptira. Recimo, aktivan i radoznao roditelj može biti frustriran mirnim i na oko za svet oko sebe nezainteresovanim detetom, kao što može doći do mnogih sukoba iako su i roditelj i dete jako aktivni i napeti u svojim reakcijama.  Svakako se očekuje da roditelj bude taj koji menja ponašanje i prilagođava se detetu da bi i dete naučilo da reaguje drugačije. Budite dobar model za oponašanje jer deca mnogo uče imitacijom. Poklapanje između temperamenta deteta i očekivanja njegovih roditelja, rođaka, škole i u opšte sredine u kojoj se kreće, veoma su važna za razvoj deteta. Život je svima ispunjeniji uspesima i srećom ukoliko su ova očekivanja realna.

U situaciji kada odgajate trojke ili blizance nemojte se zanositi idejom da ćete morati da proniknete samo u jedan temperament jer on se prenosi genima koji mogu biti različiti u slučaju dvojajčanih blizanaca ili trojki koje ne nose isti genetski materijal. Dakle moraćete da se potrudite da svako dete posebno proučite i shvatite njegov jednistveni temperament. Šanse da su blizanci ili trojke isti po temperamentu rastu ako su nastali deobom jedne jajne ćelije. Ono o čemu morate takođe voditi računa je da osim roditeljskih temperamenata u vašoj kući će se sukobljavati i temperamenti vaše dece ukoliko se desi da su različiti. Tada će vam poznavanje temperamenata omogućiti da naučite i njih, kako budu rasli da regulišu svoje reakcije i sa vama, starijima u njihovom međusobnom, dakle vršnjačkom odnosu. Blizanci i trojke, u ovu priču prilagođavanja i savlađivanja temperamenta u odnosu, moraju ući ranije nego druga deca. Ukoliko im u početku ne ide od ruke, strpite se dok to budu u stanju. I sami znate mnoge odrasle ljude koji ne umeju da zauzdaju svoj temperament, a mi tako mnogo  očekujemo od sasvim male dece.

Autor:

Nikoleta Njegovan
Dipl. psiholog