Newsletter

Da bi ste bili obavešteni o najnovijim aktivnostima Udruženja molimo Vas da se prijavite na našu mailing listu

Predstavljamo vam knjigu…

„Kako sam gajio blizance“ Vanja Bulić

„Danas sam siguran da sam najsrećniji čovek na svetu zato što sam pored jednog deteta dobio i blizance” kaže Vanja Bulić , poznati novinar i otac, sada već odraslih blizanaca. ”A da nije reč o slučajnosti, govori sledeća priča: Supruga i ja smo se dogovorili da imamo troje dece, svake četvrte godine po jedno. Četiri godine pošto smo dobili Dušana, Sladjana je ostala u drugom stanju, ali je u četvrtom mesecu izgubila dete. Čekali smo četiri godine da ponovo bude trudna. I to se dogodilo, pa smo dobili blizance na isti dan kada je izgubila dete - 8. decembra 1984. godine”. Njegovi blizanci, Ivan i Ognjen, danas su vrhunski sportisti, odbojkaši, a završili su studije koje im omogućavaju da budu treneri. ”Kada su bili mali, vodio sam ih na treninge da bih ih malo primirio, a ispalo je da im je to danas i posao i zadovoljstvo”. Kada bi trebalo nekome da poželim nešto lepo, to bi prvo bila želja da dobije blizance! Ali, to je tek početak sreće!”

Šta je Vanja sve doživljavao gajeći blizance opisao je u dve knjige “Kako sam gajio blizance” i “Drugo stanje”. Kako Bulić objašnjava, naslov prve knjige je marketinški trik jer su, kako kaže u njegovoj kao i u većini porodica, gazde supruge.  

Knjiga “Kako sam gajio blizance” kroz dvadeset priča prikazuje život petočlane porodice, njihove avanture s blizancima, “muke” kroz koje prolaze njihovi akteri i sve to autor donosi na dopadljiv i duhovit način. U Vanjinim pričama pronaćiće se svi koji su imali prilike da odgajaju blizance, ali i oni koji su sve to gledali sa strane.

 

U nastavku pročitajte odlomak iz knjige koju možete poručiti od izdavača:

                                                “Kako sam gajio blizance”- Vanja Bulić

 

 

JEDNA MAŠA ZA DVA MANGAŠA

Kad mi je Slađana tiho rekla: „Imaćemo bebu“ – slegao sam ramenima, poljubio je, zagrlio i zagledao se proročanski u daljinu.

Sve sam to već preživeo. I njenu rečenicu, i trudnoću, i čekanje ispod prozora bolnice. Dušan je imao devet godina i podsećao me na istovetnu situaciju, kada je rečenicu: „Imaćemo bebu“ propratila i sa malo suza, a učinilo mi se i sa dosta dramskog patosa.

Sada sam bio stari roditeljski vuk, kojeg ništa ne može iznenaditi.

-    Biće devojčica – rekao sam i već video maleno čupavo žensko stvorenjce sa kikicama.

 

Dušan nas je pogledao i verovatno sa svojih devet godina zaključio da smo pošandrcali. Matorci, a jure devojčicu pored njega živog!

-    Zvaće se Maša – rekao je Dušan kratko i demonstrativno napustio prostoriju.

-    Počinje ljubomora – zaključila je supruga. – Biće trke po kući. Vući će je za kike i poludećemo od galame.

-    Samo ti rodi devojčicu – rekao sam filozofski i pokrio se novinama po glavi.

Sanjao sam devojčicu koja je ličila na Pipi Dugu Čarapu. Ježio sam se, vikao u snu, krkljao, davio se i shvatio da će jednog dana moju čupavicu juriti raspusni momci iz komšiluka i pokušavati da joj rade sve što sam ja pokušavao da radim nečijim ćerkama. Probudio sam se obliven znojem. Novine su bile otvorene na srednjim stranama odakle je jedna raspusna lepotica buljila u mene svim otvorima.

-    Zar one mogu da budu takve? – pitao sam suprugu prilično glupavo.

-    Samo u muškim pričama – rekla je tiho. Smirio sam se, obrisao znoj i pokušao da isteram iz misli Pipi Dugu Čarapu koja prerasta u najlepšu devojku u kraju što mami uzdahe i izluđuje momke.

Slađana me je gledala kao tek rođeno dete koje ništa ne razume i koje se priprema za svoj prvi plač. Sedela je u fotelji i držala ruke na stomaku.

Dušan se od čednog dečaka pretvarao u malog zločestog mišića koji je nanjušio da će neko ukrasti njegov sir. Postao je svestan da dolazi novi stanar koji će mu garantovano pokvariti planove o udobnom životu u sobi sa jednim krevetom.

Čim bih zadremao sa novinama na grudima, on bi mi prilazio i prijateljski udarao dlanom po novinama. Skakao sam izbezumljen zbog snova o lepotici koja izrasta iz Pipi Duge Čarape i preplašen pitao šta hoće.

Stajao je ispred mene sa papirom i olovkom u ruci. Pokušavao je da mi objasni novi raspored u njegovoj ionako malenoj sobi. Crtao je razne varijante i gotovo uvek je novi krevetac završavao na plafonu, negde pored lustera.

-    To je protiv zakona prirode – rekao sam bunovno.

-    U mojoj sobi vladaju moji zakoni – rekao je kratko i otišao.

Potom je ponovo uleteo u sobu sa novim crtežom: krevetac je sada bio na zidu i mahinalno sam krenuo da spasavam dete koje će garantovano ispasti iz kreveta.

-    Je l’ sada bolje? – pitao je izazivački.

-    Nije!

-    Onda ću promeniti zid.

Zatim je uzeo gumicu, izbrisao krevetac sa levog zida i nacrtao ga na desnom zidu. U njegovoj malenoj glavi sazrevala je svest o podstanaru koji će mu ispreturati sve po sobi i postati gospodar njegovog carstva.

Šta mogu: bolji standard nisam uspeo da obezbedim. To je bilo mnogo teže nego pomoći u pravljenju novog člana porodice, kada sam išao linijom manjeg otpora koja mi je garantovala i dobar posao i zadovoljstvo. A sa povećanjem broja dana provedenih u drugom stanju, povećavala se i moja supruga.

-    Komšinice Slađana, vi kao da ćete roditi slona! - bio je nežan komšija od preko puta, koji se inače isticao svojom suptilnošću.

Ušla je u sobu i neutešno plakala. Nisam smeo da priđem, jer bi zahtevala oštar obračun sa „onim grubijanom“.  Ubrzo me je naterala da kupim novu vagu i ubedim prodavca kako prethodna uvek pokazuje pogrešnu kilažu.

-    Šta je rekao prodavac? – pitala je kada sam se vratio.

-    Pita da li vaga pokazuje više ili manje kilograma? Vratila me da ponovo reklamiram vagu.

-    Sada prodavac pita koliko ti, u stvari, imaš kilograma? – rekoh neoprezno.

Zažmurila je i stisla usne. Shvatio sam kako je najbolje da napustim sobu. Ćutala je.

-    Sutra idem na ultrazvuk – prekinula je tišinu.

-    Mnogo oni znaju! Moja strina pogađa odoka.

-    Tako mi je pre devet godina rekla da ću dobiti blizance, a rodila sam Duleta.

-    Imala je loš dan… Ali da znaš: strina nikad ne greši.

Sutradan je ustala rano. Tuširala se. Pevala kao ja kada se brijem pred polazak na posao. Obukla je najlepšu trudničku haljinu zbog koje sam morao da idem čak u Trst.  Odgegala je ka dispanzeru.

Ja sam rano izašao s posla. Bio je lep dan i tumarao sam sa dva drugara. Potpuno sam zaboravio da će Slađana otići na ultrazvuk i da bi trebalo da u kancelariji sačekam novost. Ko čeka novosti u kancelariji po ovakvom danu?! Još je mirisalo leto. Štiklice su upadale u asfalt, devojčice su šetale nožice po Knez Mihailovoj, farmerke su besno pucale baš gde treba, a ja sam već dva puta odalamio u banderu, jer mi je glava radila kao radar.

-    Vidi se da ti je žena u drugom stanju – prokomentarisao je drugar i zavalio me po leđima tako da mi je promakla jedna plavuša koja je nekažnjeno ušla u    butik preko puta nas.

-    Šteta – rekoh razočarano, kao da je taj udarac među plećke pokvario već dogovoreni posao.

Prema nama ide žena koja se smeje. Kao da je videla riznicu punu blaga, pa joj lice plamti od odsjaja zlata i bisera. Prepoznajem supruginu koleginicu Dunju.

-    Jesi li čuo novost? – pita oduševljeno.

Prebiram po glavi. Šta bi mogla da bude novost u jednom ovako divnom danu? Možda se njoj dogodilo nešto lepo, pa proverava da li je aber već stigao u čaršiju? Onda mi pade na pamet da je novost sigurno vezana sa ultrazvukom!

-    Nisam čuo, ali znam da će biti devojčica – rekoh samouvereno, srećan što sam se izvukao u poslednji čas.

 

Ona se i dalje smejala, ali nekako – nežno. Ženski. Materinski.

-    Nije devojčica – reče blago.

-    Dobro, dečak je – rekoh pomalo razočaran jer se u trenutku srušio moj san o kikicama i minićima koje ću kupovati u inostranstvu.

-    Nije ni dečak – reče gotovo šapatom.

-    Bože, šta ova priča?! – procedih kroz zube i osetih kako me drugari hvataju ispod pazuha.

Stegli su me kao kleštima jer su primetili da sam promenio boju lica.

Suprugina koleginica Dunja ispružila je dva prsta, kao đak kada traži dozvolu da nešto kaže.

-    Reci najzad! – izlete mi nekontrolisan polušapat.

-    Pa, kažem ti. Dobićeš blizance!

Noge su mi klecnule u kolenima, a nebo se stropoštalo na moju glavu. Kuće su počele da plešu, drveće mi se unosilo u lice. Drugari me pustiše i ja se nađoh u sedećem položaju na ivičnjaku trotoara. Kao klošar koji moli Boga da ga za trenutak izvuče iz stvarnosti.

Kroz glavu su mi protrčavale sve varijante promene nameštaja u malenoj dečjoj sobi. Shvatio sam Duletove dileme. Bio je potpuno u pravu: bar jedan krevetac će morati na zid! Sanjao sam otvorenih očiju, nasred ulice, i video dva mala stvorenja kako vise na lusteru, ljuljaju se kao Tarzani i urliču imitirajući kralja džungle.

-    Strina, šta mi uradi naknadno! – procedih, a drugari pomisliše da je to normalna faza u kojoj bolesnik počinje da bunca.

Dunja je odmicala niz ulicu, ponosna kao da ona nosi blizance. Drugari su me ljubili, tapšali po ramenima, čestitali po stoti put. Zatim su me ubacili u prvu kafanu i, u moje ime, častili prisutne.

-    Čovek će dobiti blizance – rekli su. Najzadovoljniji su bili stalni gosti za šankom kojima je već ponestalo love za „još po jednu s nogu“. I oni su prišli da čestitaju, balavili su me i gotovo opili zadahom usisanih maligana.

Osećao sam se kao grogirani bokser.

Share
Dijagnostika i lečenje sindroma blizanačke transfuzije