Newsletter

Da bi ste bili obavešteni o najnovijim aktivnostima Udruženja molimo Vas da se prijavite na našu mailing listu

Predstavljamo Vam knjigu...

                                         "Rođeni pre vremena"- Olivera Živaljević

 

b_250_200_16777215_00_images_rodjeniprevremenaslide.jpgOvu knjigu sam počela da pišem kada su moji prevremeno rođeni sinovi,  Aleksandar i Vasilije, imali tri godine. Imala sam potrebu da im napišem jedno dugo pismo, u kojem ću im detaljno objasniti šta im se na početku njihovog života dogodilo. Mislim da to treba da znaju, jer treba znati svoju prošlost ali, još više, jer iz te prošlosti mogu da pronađu snagu za budućnost.  Naime, ako im se u životu dogodi da pred nekim problemom posustanu, volela bih da se sete svog početka i shvate da ne postoji ništa što je  za njih nemoguće.

A onda je pismo postalo knjiga, jer je čovek bez kog čitavu tu agoniju ne bih ni mogla da preživim - moj suprug, predložio da je objavimo. Ta je knjiga tako prerasla u neku vrstu izjave zahvalnosti svim ljudima koji su bili uz nas. Našoj porodici, prijateljima, ali i lekarima i medicinskim sestrama koji su nam, znali oni to ili ne, postali prijatelji i porodica.

Knjiga je posvećena i svim drugim roditeljima prevremeno rođene dece. Onima koji su kroz to iskustvo već prošli - jer su sve naše priče, ma kako različite bile, uvek prožete istim strahovima i nadanjima, istim osećajima koje samo mi prepoznajemo, pa se i svi oni u ovoj priči mogu pronaći. I još više, onima koji će sve ovo tek doživeti - da im pokaže da nisu jedini i da nisu sami, da ih ohrabri i da ih uveri da, ma kako teska i duga bila, borba njihovih malih divova može imati srećan kraj. 

       

    “"...puštaju nas unutra i odvode do onog daljeg inkubatora, u kojem je naš stariji sin. Sestra mi otvara dvoja okrugla vratanca i kaže da mogu da ga dodirnem. Gledam ga, dlanovi mi se znoje, lagano mu vrhom kažiprsta dodirujem šaku velicine trešnje. Istog trena, aparat poćinje ludački ubrzano i pojačano da pišti, pa u strahu istrgoh ruke iz inkubatora i, uplašena da sam nešto pokvarila, da sam ga povredila, gledam po prostranoj sobi, tražeci pomoć. Ali, umesto trčanja i panike koju sam očekivala, iza jednog ugla izlazi žena u beloj bluzi i pantalonama, prilazi nam i obraća mu se blago, uz lagan osmeh - ,,Sta je, bebo, došla je mama?,, Pitam da li je sve u redu, da li je on dobro, da li sam nešto poremetila, a ona mi pruža ruku i odgovara da je to njegov puls, da se ubrzao na moj dodir, da bebe prepoznaju svoje majke i nekada tako reaguju. Od neverice i uzbuđenja, brada mi se lagano trese a teme me, pod kosom, uzasno svrbi.Odvele su nas potom do drugog dečaka, koji je nesto svetlije puti, okrugliji i potpuno miran. I njegov dlan dodirujem kažiprstom, ali on ne reaguje. Ni trzaj, ni pištanje aparata, ništa. Zapeklo me je nesto u grudima od pomisli da me on ne prepoznaje, da nije shvatio, da me nije osetio, ali nemam previše vremena da razmišljam..."

                                                         Knjigu možete poručiti OVDE

Sav novac od prodaje knjige biće doniran Udruženju roditelja prevremeno rođene dece Srbije  “Mali Div”

Share
Dijagnostika i lečenje sindroma blizanačke transfuzije